Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Pla­ne­ta Ze­mlja upra­vo do­vr­ša­va još je­dan krug, 2016. u no­voj eri, oko svo­je zvi­je­zde, Sun­ca, i za­po­či­nje dru­gi. Astro­no­mi ne sa­op­šta­va­ju da je u pro­te­klih 365 da­na bi­lo ne­kih ano­ma­li­ja u nje­noj or­bi­ti, ni­je bi­lo ni po­sje­ti­la­ca (bar ih ni­smo pri­mi­je­ti­li) iz dru­gih ga­lak­si­ja, pa se za­to sva ču­da 2016. mo­ra­ju pri­pi­sa­ti sa­mo ak­tiv­no­sti­ma ze­mlja­na.
A, bog­me, bi­lo ih je u obi­lju. Po mno­go če­mu mi­nu­la go­di­na je još jed­na an­nus hor­ri­bi­lis – da se pod­sje­ti­mo la­tin­ske fra­ze ko­ju je bri­tan­ska kra­lji­ca po­te­gla sa­da već da­le­ke 1992., ima­ju­ći u vi­du pri­je sve­ga do­ga­đa­je (raz­vo­de i ras­ki­de) u svo­joj po­ro­di­ci.
Epi­tet ,,hor­ri­bi­lis” - u pre­vo­du ,,stra­šno” ili ,,je­zi­vo” - go­di­na ko­ju osta­vlja­mo za­slu­ži­la je zbog mno­go to­ga na glo­bal­nom pla­nu: oda­be­ri­te pr­vo što vam pad­ne na pa­met, što, na­rav­no, ne is­klju­ču­je da će­te je, ako ste sreć­nik, pam­ti­ti i po ne­čem li­je­pom. Ali po­što od­la­ze­ća go­di­na uvi­jek svo­ju za­o­stav­šti­nu pri­pi­su­je do­la­ze­ćoj, mo­že se slo­bod­no re­ći da je 2016. bi­la ta­kva da od nje mo­že da bu­de lo­ši­ja – sa­mo 2017.
Mo­ja omi­lje­na no­vo­go­di­šnja že­lja je da No­va go­di­na ne bu­de go­ra od sta­re, ni­ti bo­lja od one ko­ja do­la­zi po­sle nje. To se ne­ka­da re­dov­no ostva­ri­va­lo, ali to pra­vi­lo kao da vi­še ne va­ži.
Šta u svi­je­tu go­re mo­že da se de­si u 2017, po­sle ,,Breg­zi­ta” i ,,Tram­po­tre­sa”, sa svim do­ga­đa­ji­ma u pra­te­ćim ulo­ga­ma: te­ro­ri­stič­ko-dži­ha­di­stič­kih na­pa­da Islam­ske dr­ža­ve u Bri­se­lu, Ni­ci, Istam­bu­lu, Bag­da­du, Or­lan­du i, naj­no­vi­jih, u Ber­li­nu i Ci­ri­hu, kr­vo­pro­li­ća ci­vi­la u Ale­pu, u ne­sreć­noj Si­ri­ji, po­sle ve­li­kih mi­grant­skih zbje­go­va, le­gi­ti­mi­zo­va­nja po­li­tič­kog la­ga­nja na ve­li­ko, vi­ru­sa ”zi­ka”…
Pri­rod­no je na ne­ki na­čin na kra­ju jed­ne te­ške go­di­ne bi­ti is­cr­pljen i pe­si­mi­sti­čan, ali ru­ži­ča­ste na­o­ča­re u sa­gle­da­va­nju 2017. ni­ka­ko ne pri­sta­ju. Po­go­to­vo po­sle dra­me u An­ka­ri – aten­ta­ta na ru­skog am­ba­sa­do­ra – ko­ji je pri­zvao 1914, Sa­ra­je­vo, Ga­vri­la Prin­ci­pa i Fran­ca Fer­di­nan­da.
Ana­lo­gi­ja je, na­rav­no, po­vr­šna, ali do­ne­kle i oprav­da­na. Aten­ta­ti ni­su uzrok ra­to­va, ali, kao što je uvjer­lji­vo po­tvr­dio Prin­cip, mo­gu da bu­du po­vod. Isto­ri­ja se, me­đu­tim, ri­jet­ko po­na­vlja, a kad se to de­si, zna se na šta li­či. Uosta­lom, ni­su li Tur­ska i Ru­si­ja baš po­žu­ri­le da po­ka­žu ka­ko ih naj­no­vi­ja eks­tre­mi­stič­ka pro­vo­ka­ci­ja ne­će od­vra­ti­ti od stra­te­škog sa­ve­zni­štva.
Ako nas je 2016. ne­če­mu na­u­či­la, to je da je sve ne­mo­gu­će dok ne po­sta­ne mo­gu­će, kao i da ni­šta ne tre­ba pred­vi­đa­ti, jer su sta­ra pra­vi­la pre­sta­la da va­že. Šta ako Tur­ska, stra­te­ški part­ner Za­pa­da, iza­đe iz NA­TO-a (i na­rav­no, od­u­sta­ne od na­mje­re da po­sta­ne čla­ni­ca EU, za šta su joj šan­se iona­ko ap­so­lut­no ni­ka­kve)?
Ru­si­ja, po­no­vo ve­li­ka si­la, aten­ta­tom na svog am­ba­sa­do­ra po­či­nje da pla­ća ci­je­nu svo­je in­ter­ven­ci­je u su­ko­bu ši­i­ta i su­ni­ta, ali glav­na vi­jest ovim po­vo­dom je­ste eks­pre­sna na­ja­va no­vog pla­na za po­li­tič­ko rje­še­nje si­rij­skog pro­ble­ma ko­je (sa Asa­dom) tre­ba da is­po­slu­ju upra­vo Ru­si­ja, Tur­ska i Iran. Šta je čud­no na ovoj sli­ci če­ti­ri za­gr­lje­na pri­ne­pri­ja­te­lja? Pa to što ni­gdje ne­ma Za­pa­da, od­no­sno Ame­ri­ke.
U 2017. bi la­ko mo­glo da se po­tvr­di ono što se 2016, po­sle po­bje­de Do­nal­da Tram­pa, naj­ve­ćeg po­li­tič­kog šo­ka u no­vi­joj isto­ri­ji SAD, na­slu­ti­lo: da je to me­đaš ko­ji, kao i u slu­ča­ju pa­da Ber­lin­skog zi­da 1989, mi­je­nja svjet­ski po­re­dak. Pad ko­mu­ni­zma u po­sled­njoj de­ce­ni­ji pro­šlog vi­je­ka do­nio je uni­po­lar­ni svi­jet i ilu­zi­ju o ”kra­ju isto­ri­je”, ko­nač­noj po­bje­di li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je i ka­pi­ta­li­zma. Sa­da se, dok raz­ba­ru­še­ni Do­nald Tramp for­mi­ra svoj ka­bi­net, Ame­ri­ka već na­zi­va ”Tram­pi­sta­nom” i sva­ka­ko ni­je vi­še ”uči­te­lji­ca de­mo­kra­ti­je”.
Nje­na ”me­ka moć” je po­če­la da se to­pi, a sa nje­nim su­no­vra­tom i po­re­dak ko­ji je od Dru­gog svjet­skog ra­ta stva­ra­la svo­jim šta­pom i šar­ga­re­pom. Svu­gdje je pri­mje­tan uspon po­pu­li­stič­kog na­ci­o­na­li­zma i svu­gdje je na dje­lu bi­jes gu­bit­ni­ka glo­ba­li­za­ci­je ko­ji po­sta­ju no­va kla­sa i pro­iz­vo­de gnev­ne iz­bor­ne ve­ći­ne.
Bli­že na­ma, u EU, strep­nje su da će se­ri­ja iz­bo­ra ko­ji su na dnev­nom re­du 2017 – u Ho­lan­di­ji, Fran­cu­skoj, Nje­mač­koj (a vje­ro­vat­no i u Ita­li­ji), na vlast do­ve­sti Tram­po­ve imi­ta­to­re ko­ji već uve­li­ko ko­ri­ste nje­go­ve me­to­de ”ig­no­ri­sa­nja či­nje­ni­ca” i pro­iz­vod­nje sop­stve­nih re­al­no­sti. U Evro­pi je iona­ko u ve­li­kom uspo­nu ”evro­skep­ti­ci­zam” – sa­mo 51 od­sto Evro­plja­na da­nas ima po­zi­tiv­no mi­šlje­nje o Uni­ji, što za re­zul­tat ima da na­ši li­de­ri ne­ma­ju od­go­vor na pi­ta­nje ko­je im se sve če­šće po­sta­vlja: ”Što se mi upi­nje­mo da uđe­mo u taj klub ko­ji se ras­pa­da”?
Na šta će EU li­či­ti ako sle­de­će je­se­ni na nje­mač­kim iz­bo­ri­ma bu­de po­ra­že­na An­ge­la Mer­kel (po­što pri­je to­ga fran­cu­ska pred­sjed­ni­ca po­sta­ne Ma­ri­n le Pen)? Šta ako je di­ver­zi­ja u Ber­li­nu bi­la dio pla­na za ru­še­nje kan­ce­lar­ke?
Ono što je iz­vje­sno, uoči po­čet­ka no­vog kru­ga oko Sun­ca, je­ste to da vi­še ne­ma sta­rih iz­vje­sno­sti. Pred­sto­ji nam još jed­na ”go­di­na opa­snog ži­vlje­nja”, pa za­to - ve­ži­te se, po­li­je­će­mo, iako u avi­o­nu ne­ma pi­lo­ta.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke'')C